Dragi moji Grobari i Partizanovci, navijaèi i simpatizeri, svi koji u srcu, glavi i genetskom kodu imate crno-belu boju, rešio sam i ja da vam se obratim i iznesem svoja viðenja i ideje šta i kako dalje. Sve nas boli ovo što se dešava sa našim klubom, što nas šamara svaka iole proseèna evropska ekipa, što nismo konkurentni u Evropi, a još malo pa i u ovoj našoj kukavnoj ligi. Nadam se da je i najveæem optimisti jasno da smo dotakli dno, da od ovoga teško da može gore, a što je najgore, ponavlja se iz godine u godinu. Mediji nam se smeju da smo zabeležili «jubilej» u Evropi, nanizavši i 10. poraz u ligaškom delu evrokupova i imaju pravo, žalosno delujemo, i mene je tuga obuzela sinoæ kada sam shvatio da ne želim više da gledam ovaj jad i èemer, da ne mogu da se identifikujem s ovakvim Partizanom.

Šta je uzrok svemu ovome? Šta je toliko trulo u državi Danskoj? Gde sežu koreni ovakve situacije? Moje mišljenje je da je kriv raspad. Raspad bivše države, raspad onakve lige, raspad jednog velikog tržišta, raspad moralnih vrednosti, raspad društva. Svet je otišao dalje, a mi smo ostali ukopani u našim rovovima, odseèeni od sveta. Imali smo peh da nam najbolje generacije u zadnjih 20 godina uopšte nisu igrale Evropu 90-ih. Da li je to sluèaj samo sa nama? Ne. Isto su prošli i ostali na prostoru ex-SFRJ. Neæu da raèunam povremene bljeskove timova sa naših prostora (Hajdukovo èetvrtfinale LŠ, naš i Dinamov ulazak u LŠ, naše prezimljavanje u Evropi). To je ništa u odnosu na renome klubova «velike èetvorke» (onaj zadnji èlan nema baš nièim da se pohvali). Da li ovakvi rezultati zadovoljavaju proseènog navijaèa Partizana, Zvezde, Dinama ili Hajduka? Ne. Svaki od njih voli svoj klub do koske, gaji iluzije, nada se boljem, ali ništa. Tek neki povremeni bljesak, kao zvezda padalica. To vremenom raða frustraciju, bes, agresivnost iz èega proizilazi nasilje. S druge strane, oni mirniji ljudi prestaju da dolaze, razoèarani u kvalitet fudbala, ali razoèarani i u pakovanje koje im se servira. Stadioni nikakvi, kao u Rumuniji za doba �aušeskua, klubovi koji igraju u «najelitnijem takmièenju» smešni i bez ikakve tradicije, pravi instant-klubovi (Javor, Mladi radnik, Metalac, nekad Obiliæ, �ukarièki, Bežanija). Više se sedi u kladionicama nego što se dolazi na stadion, ljudima draže lige petice nego ovo muèenje. To se urezuje u memoriju klincima, oni više ne sanjaju da zaigraju za najveæi klub svoje zemlje, znajuæi da osim uže familije i par stotina ili hiljada onih najveæih mazohista nema ko da ih gleda. Njima je cilj da što pre zapale odavde, mame ih puni stadioni širom Evrope koje gledaju na TV-u. Menadžeri i razni mešetari dolaze i odvode ih u janièare. Kvalitet lige slabi, sve manje atraktivnih igraèa dolazi kod nas (ako ih uopšte i ima), a oèekuje se èudo (bar javno). Kao posledicu svega toga imamo da su naša dva najbolja kluba zabeležila zajedno ukupno 2 pobede u ligaškom delu takmièenja pod okriljem UEFA (Partizan-Egaleo 4:0 i Zvezda-Roma 3:1). Svi znamo da nam se stadion koliko-toliko popuni tek kad se igra derbi ili Evropa, a i tu je ljudi sve manje i manje na tribinama. Ako se ovako nastavi, odosmo u propast (ako veæ i nismo stigli dotle).

Šta bi bio spas? Po meni, hitna privatizacija klubova, donošenje zakona po hitnoj proceduri i postupku, da klub dobije svog gazdu. Gledajte našu upravu, pogledajte duboko svi u svoje srce i razmislite, da li može više da nam klub funkcioniše kao u doba komunizma? Da li iko od ljudi koji sede tamo daje baš onako sve od sebe jer klub smatra svojim? Moje mišljenje je da to nije tako. Mnogo ljudi, mnogo «sponzora», a malo rezultata. Mnogo babica, kilava deca. Nama treba jedan èovek kao gazda, kom bismo prodali naš «brend» (muka mi od te toliko izlizane i prežvakane reèi) dok ga još uvek imamo. Taj gazda bi morao da gleda klub kao nešto svoje, što mu donosi profit, i da brzo rešava situacije kad klub upada u krizu, a ne ovako da moraju da se èekaju meseci dok se sazove skupština, izaberu odbori i funkcioneri. Ljudi, vreme je novac, mi ga trošimo suludo, a za svetom kaskamo od 1990. Evropa je svetlosnu godinu ispred nas! Umesto da se ponašamo kao onaj direktor japanske železnice iz urbane legende, mi se ponašamo k'o Milanko Šaranèiæ. Naš voz kasni debelo, a penale plaæamo.

Druga kljuèna stvar koju treba napraviti je najhitnije moguæe stvaranje Balkanske lige. Nema više odlaganja ni èekanja, mora odmah da se bace karte na sto, da se pozovu svi relevantni èinioci u fudbalskom svetu, potencijalni sponzori i medijske kuæe koje bi pratile to takmièenje. Po meni, tu ligu bi trebalo da èine klubovi iz bivše Jugoslavije zajedno sa Bugarskom i eventualno Maðarskom. Ta liga bi imala tržište izmeðu 30-40 miliona ljudi i nema šanse da ne bi bilo kompanija i medijskih kuæa iz svih ovih zemalja koje ne bi videle svoj interes u celom ovom projektu. Reæi æe neki, problem æe biti ponašanje navijaèa. Da, ali mi i sa nikakvom posetom imamo taj problem, uvek æe biti budala spremnih da se biju, ali bi atraktivnost imena vratila ponovo NAVIJA�E na tribine. Svako od nas bi pre gledao Dinamo, Hajduk, Debrecin i Levski nego Javor, Metalac i Inter iz Zaprešiæa. Mi nemamo jake i neizvesne utakmice u nogama sa jaèim, makar evropski osrednjim rivalima èesto, zato i pucamo gde god stignemo. Iz Srbije bi po meni trebalo da igraju Partizan, Zvezda i Vojvodina, iz Hrvatske Dinamo, Hajduk i još neko poput Osijeka, Rijeke, Varteksa, iz BiH Sarajevo, iz Crne Gore Buduænost, iz Makedonije Vardar ili Rabotnièki, iz Slovenije Maribor, iz Bugarske Levski, CSKA i još neko i iz Maðarske Debrecin i neki od budimpeštanskih klubova. Ove zemlje su u najveæoj buli (i ovaj Debrecinov ulazak je bljesak, a Rumuni imaju veæ stabilnu ligu), tako da svima trebaju jake utakmice da bi bili konkurentni u Evropi. Postoji i ekonomska opravdanost ovakvog sastava lige, jer bi je igrali klubovi iz velikih i ekonomski jakih gradova, koji imaju publiku i tradiciju, a to bi sponzore i medije privuklo (PFC i CZV iz Beograda, Voša iz Novog Sada, Dinamo iz Zagreba, Hajduk iz Splita, Buduænost iz Podgorice, Vardar iz Skoplja, sofijski klubovi). Možda u prve 2 godine ne bi još uvek kvalitet bio na željenom nivou, ali bi vremenom liga postajala sve atraktivnija, èak i za kvalitetne strance, kvalitet bi rastao, klubovi bi punili kasu, publika se postepeno vraæala na tribine, tako da bi svima odgovaralo, a rivalitet je veæ tu. Zašto treba iskoristiti veæ ovu godinu za pregovore? Zato što nam skidaju vize poèetkom 2010, pa onda ni gostovanja u Bugarskoj i Maðarskoj više ne bi bila problem. Šta bi spreèilo masu Grobara iz južne Srbije da se zaputi u Sofiju, ili ovih sa severa u Budimpeštu ili Debrecin?

Treæa kljuèna stvar je uticanje svim moguæim silama da se ukine odluka o ogranièenju stranaca. Ona je sad veæ besmislena, a ionako se mora ukinuti kad uðemo u EU jer krši pravo slobodnog kretanja radne snage. Ako nema veæ odluke o zabrani odlaska iz zemlje pre 25.godine za domaæe igraèe, onda nema smisla ni za ovakvom odlukom. Za ovo bi se sigurno mogla naæi podrška javnosti, pogotovo nakon ovakvih rezultata sa našim vajnim domaæim igraèima. A možda bi u krajnjoj liniji ponovo u jednoj zajednièkoj ligi postali normalni transferi Hrvata i Slovenaca u srpske klubove, kao i naših igraèa u njihove. Prednost zajednièkog tržišta je višestruka!

Ovo je moj javni apel svima koji su u moguænosti da nešto uèine da sa tim krenu odmah, jer nije pet do dvanaest, nego pet do jedan da se uèini nešto! Da nam svima bude bolje i da nam ne bride obrazi više kad izlazimo u Evropu! Eh, kad bismo mogli da kloniramo Duleta Vujoševiæa i postavimo ga svuda... Ajmo da radimo! SMRT FAŠIZMU – ŽIVEO PARTIZAN I MAJKA SRBIJA!